Mladi fudbaler FK Železničar iz Pančeva, Aleksa Kuljanin, nedavno je debitovao za reprezentaciju Srbije i već na prvom nastupu postigao gol za pobedu.
U razgovoru za sajt kluba otkriva kako je doživeo taj trenutak, koliko mu je značila podrška porodice i kako gleda na svoj put od rada u igraonici do dresa nacionalnog tima.
Aleksa, čestitke na debiju i golu za pobedu u dresu reprezentacije Srbije. Veliki uspeh za tebe, ali i za klub. Da ti je neko ovo rekao pre par meseci, da li bi verovao da može da se desi?
– Pa, ja sam to sanjao. Verovao sam da se može desiti, ali stvarno se sve odigralo mnogo brzo otkad sam došao u Pančevo, u Železničar. Sve mi je nekako krenulo na bolje, sve se postepeno slagalo i ispunilo. Sanjao sam o tome.
Jednom prilikom si rekao da si znao da je Superliga teži nivo. Da li si zaista očekivao da je ovako fizički zahtevna?
– Jeste, mnogo je teža nego Prva liga – fizički, psihički, taktički, sve. Ali s vremenom se navikneš, ide sve bolje i bolje i mislim da će s vremenom biti još bolje.
Po godinama si jedan od najmlađih, ali na terenu nemaš respekt prema protivnicima, ko god da je u pitanju.Da li si uvek bio takav?
– Uvek. Još kao mali uvek sam igrao protiv starijih i to mi je oduvek više prijalo. Bolje se snalazim kad igram protiv starijih igrača nego protiv svojih vršnjaka.
Mnogo puta si bio nervozan kad nisi postigao gol. Kako si sebe motivisao u tim trenucima da ne posustaneš?
– Znao sam da me to sve sprema za nešto važnije, za neki bitan gol. I desilo se protiv Rumunije. Mislim da je sve imalo svoj razlog, ne može sve preko noći. Išlo je dobro, ali mora da se desi i taj trenutak kad se sve isplati. Sad je to došlo na naplatu.
Svi su govorili da će gol doći kad treba. Da li je to bio pravi trenutak?
– Jeste, iskreno. Za mene i za moju karijeru to je bio važan gol. Nadam se da će ih biti još mnogo – i u Železničaru iz Pančeva.
Dobio si pozive i iz reprezentacije Bosne i Hercegovine i iz Srbije. Kako si doneo odluku da izabereš Srbiju?
– Iskreno, prvi poziv sam dobio iz Bosne i to mi je bilo mnogo drago. Bila mi je čast što me selektor pozvao. Posle nekog vremena stigao je poziv iz Srbije – i to se ne odbija. To je san svakog igrača. To je trenutak koji sam priželjkivao i nisam mogao da kažem ne. Bio je to veoma važan i emotivan trenutak.
Da li si imao tremu kada si došao na okupljanje? Kako si se uklopio sa saigračima?
– Iskreno, nisam imao tremu. Trema je kod mene davno prestala da postoji. Prva tri-četiri dana bilo je malo šale na moj račun, kao novi igrač, ali kada sam postigao gol, sve se promenilo. Momci su me prihvatili odlično, atmosfera je bila sjajna i osećaj da sam među takvim igračima je neverovatan.
Šta su ti rekli kad si postigao gol? Jesi li čuo ono „nemoj da poletiš“?
– Naravno. To je najvažnije – da ostaneš miran, da gledaš svaku sledeću utakmicu i da ne razmišljaš previše o onome što je bilo. Teško je, ali moraš da se posvetiš onome što dolazi, jer ne živi se od prošlosti.
Postoji priča da si ranije radio u igraonici da bi imao sredstva za život. Koliko ti je to pomoglo da izgradiš sebe kao ličnost?
– Da, radio sam u igraonici i to mi je mnogo značilo. Bio je to teži put, mučio sam se, ali znao sam svoj cilj – da uspem u fudbalu. Tražio sam sve načine da ne moram da prestanem da igram.
Imao sam pomoć roditelja, naravno, ali sam želeo da imam svoj novac. To mi je bilo važno. Proživeo sam teže stvari u karijeri, ali mi je to sve pomoglo da sazrim. Pozdravljam ljude s kojima sam radio – izašli su mi u susret kad je bilo najteže, zaposlili me i to mi je promenilo život.
Velika podrška ti je porodica i devojka, često ih viđamo i na stadionu u Pančevu, a bili su s tobom i na utakmici reprezentacije. Koliko ti to znači?
– Mnogo. Oni me prate na svaku utakmicu, gde god da igram. Najveća su mi podrška. Svaka im čast. Golove koje postižem posvećujem njima – njima je mnogo toga u mom životu posvećeno.
Kako su te bodrili u teškim trenucima, pamtiš li neki poseban savet?
– Moji roditelji su sa mnom prošli kroz mnogo toga – i kad nisam mogao da igram Srpsku ligu, i kad sam razmišljao da li da se vratim kući. Uvek su bili uz mene, i kad je bilo teško, i finansijski, i emotivno.
Tata mi je, recimo, pre šest meseci, kad je igrala Grčka–Srbija, rekao da ću ja za šest meseci biti tu gde sam sada. Niko nije mogao da veruje, ali on jeste. Verovali su u mene i sada im polako vraćam to poverenje.
Ako pogledamo unazad četiri meseca, ko je tada bio Aleksa Kuljanin, a kakvog možemo da te očekujemo u junu?
– Iskreno, pre četiri meseca bio sam pomalo izgubljen. Sve mi je bilo novo, bilo je teško da se naviknem na Superligu. Ali postepeno sam rastao – i u igri, i u svemu ostalom. Ne gledam daleko unapred, trudim se da razmišljam samo o sledećoj utakmici. Sve drugo će doći vremenom.
Kakva su tvoja očekivanja u Železničaru? Dokle klub može da dogura ove sezone?
– Iskreno, trenutno smo šesti na tabeli i to je veliki uspeh. Igramo dobar fudbal, uživamo u igri i radimo ozbiljan posao od početka sezone. Nemamo neka prevelika očekivanja, želimo da ostanemo smireni i da idemo korak po korak. Ako nastavimo da igramo dobro, rezultati će sami doći.
Za kraj, koja je tvoja poruka za navijače?
– Da dođu i podrže Železničar u što većem broju! Da zajedno ostvarimo još mnogo pobeda – uz njihovu podršku, sve je lakše.
